Ego Centar - Deo Drugi

Posle tog trenutka ništa nije bilo isto. Ljudi su počeli da se menjaju. U početku polako, neosetno. Ali već se osećala razlika. Majel, čovek koji radi kao preduzetnik, imao je smelosti da obuče crvenu kravatu! U Ego centru je oduvek bilo poznato da se utorkom nosi neboplava kravata. Kasnije, Mardet, devojčica šestog razreda osnovne škole „Osnovna Škola Ego centra“ je imala smelosti da pita nastavnika da ode do wc-a! Za vreme časa! Nečuveno, je li?
Posle mesec dana Ego centar više nije bio dobar grad. Mladi ljudi su hteli da slušaju drugačiju muziku. Ljudi su želeli bolji posao. Bebe su plakale! Vaspitanja nije bilo.
A Krajsler? Recimo samo da mu se sve obilo o glavu. Dejkral, bivši vaspitač dece, želeo je da uživa u vođenju ljubavi. Ljudima se to svidelo, ali Dejkral, bivši vaspitač dece, izmislio je nešto što je nazivao „fetiš“. On je kako je govorio, „poznavao sve „fetiše““. Jednog dana on je prolazio pored bivšeg svetog brda i htelo mu se. Na vidiku mu je bio samo Krajsler, Bog, revolucionar i drvo. Krajslerove poslednje reči bile su:
-O zdravo Dejk…
Zbog tog događaja Krajsler je postao čudan. Kao da je dodao i izgubio par godova odjednom.
-Možda mi je Dejkrel preneo nekakve boleštine - razmišljao je on. Tada je počeo da gleda korenje i mlade klice. Osećao se drugačije. U jednom trenutku je osetio svoju granu na svom korenu čuo je sebe kako govori:
-A želiš moj tučak, je li, kučko? E pa pogodi: Želja ti se ostvaruje!
Mesto koje je trljao na korenu je počelo da luči smolu.
Tada je odlučio da više ne želi da živi.
Pošto je čvrsto odlučio da želi da umre, shvatio je da je sekvoja i da mu je nažalost ostalo još dosta.
Ljudi sa vrha su se ponovo smejali, pušeći jer su znali da će ljudi uskoro poželeti da se vrate na staro.

Hjunavuta - Deo prvi

Na prvi pogled, pleme Hjunavuta, koje živi na ostrvima usred Pacifika, izgleda kao sasvim uobičajena primitivna paganska zajednica koja ne voli moderan svet. Međutim, iz perspektive mladog antropologa, Rona Sikera, to povučeno polinežansko pleme i nije baš tako obično.
Po dolasku na istoimeno vulkansko ostrvo, Siker se susreo sa gostoljubivim domorocima. Polako se upoznava sa njihovom kulturom. Hjunavućani nisu nosili odeću, ustvari samo je poglavica nosio neku vrstu haljine od ispletenog palminog lišća. Obrađivali su metal od koga su pravili razne naušnice i koplja, a neku vrstu pirsinga su koristili i u obredne svrhe. Bojili su tela pigmentima dobijenih iz raznobojnog cveća. Kuće su im bile izdignute od tla oko 2 metra, a gradjene su uglavnom od tek isečenog palminog drveća. Nijedna kuća nije imala ognjište, već se sva hrana spremala na velikom ognjištu oko koga su građene kuće. U kućama su bile ostave za hranu i par improvizovanih kreveta.Od hrane najviše su jeli ribu i razne namirnice od kokosa kao i urmine palme, a nekad su znali da ulove i nekog galeba ili papagaja. Poglavicina kuća je bila posebno izdvojena na brdu. U kući su visili razni predmeti: obredne maske, oružije, lobanje prethodnih poglavica, i ono što je najviše privuklo pažnju mladom antropologu, francuska zastava. Ona je jedina imala ognjište i nija bila izdignuta od tla kao ostale. Poglavica je sedeo na posebno izgrađenoj stolici koja je u osnovi bila ukopana u zemlju. Oko poglavice su uvek stajale dve sluškinje, uglavnom najlepše žene u plemenu. Jedna ga je masirala i pružala mu razna čulna uživanja, dok ga je druga služila. Svoja zaduženja menjale su svakog "hujarota" odnosno svakog trećeg dana po našem računanju. "Hujaroto" je bio jedna vrsta rituala kada se poglavica obredno kupao u moru dok su oko njega stajala 5 sveštenika držeći zapaljene kokosove polutke visoko iznad glave izgovarajući određene obredne reči. Na taj način se umirivalo božanstvo Roto koje je regulisalo plimu, oseku i morske oluje. Neki put ne bi uspeli da ga umire, kao pre par godina kada je jedan deo zapadnog ostrva razoren u jakom nevremenu. Inače na zapadnom delu su se nalazili usevi "sinkomkonata", biljke koju zapadni svet još uvek nije upoznao. Kora joj je bila zelene boje, a unutrašnjost žućkasto narandžasta. Od nje su spravljali sok kome su dodavali malo kokosovog mleka. Tako spremljen sok nazivali su "kornukonata". U "kornukonatu" su dodavali i malo riblje krvi i ikre i tako sve to smućkano koristili kao afrodizijak. (sledi nastavak)

Ego Centar - Deo Prvi

Imajući u vidu svoje ponašanje ljudi iz Ego centra počeli su da brinu. Da li je tačno da su oni zapravo ambalaža kozmetičkog proizvoda za negu lica? Verovatno do ove misli ne bi ni došli da nije bilo tog malog, belog, koštunjavog Krajslera.
-Zašto? O, zašto rekoh? Zašto baš nama? – uzvikivali su s mukom građani Ego centra.
Veoma teško je bilo breme koje im je palo na ramena. Bili su prinuđeni da razmišljaju sopstvenom glavom, bez putokaza i naređenja ljudi sa vrha. Ljudi sa vrha. Da li ih je iko ikada upoznao? Stari Ajderken je pričao da ih je video. Bila je to jedna od njegovih omiljenih priča, pored one kako je video aždaju koja mu je probušila bubnu opnu ali da ju je on ubio nožem od pola sečiva. Takoreći, ljudi iz Ego centra su počeli da shvataju. Počeli su da shvataju kako su zapravo bili primorani da veruju u neke stvari i da rade neke stvari. Shvatali su, da se nisu razlikovali. Da su svi bili isti i da se nikada nisu zapitali:
-Zašto ja sve ovo radim? Koja je moja uloga u životu? Zašto živim?
Ljudi sa vrha su počeli da se brinu. Teško im je padalo ovo breme. Oni su samo želeli da ne bude Drugačijih i raznovrsnosti. Proklet bio taj Krajsler! Baš on od svih stvari u Ego centru je morao da shvati! Naravno moraće da ga uklone što pre.
-Pre nego bude kasno, braćo – rekao je starac sa vrha
-Zašto? O, zašto rekoh? Zašto baš nama? – uzvikivali su s mukom ljudi sa vrha.
Krajsler je počeo da se brine. Znao je da će biti uklonjen. Ionako, zašto je morao da posumnja? Zašto jednostavno nije zaboravio na to i nastavio da čami na vrhu brda. Nije se osećao prijatno. Nije znao da li će ljudi da mu veruju. Ipak, tolike godine su živeli sa tim da je on Bog.
-Kako su bili toliko glupi - pomisli Krajsler – za ime svega, ja sam drvo! Kako su mogli da poveruju da sam ja neka vrsta Boga? Kako sam ja, na prvom mestu, mogao da poverujem da sam Bog? Ja puštam granje i plodove! Ali kako onda pričam i razmišljam? I zašto se neko ponaša kao narator ove priče? I… bezvredno je. Ljudi sa vrha su premoćni. Oni neće odustati. Ljudi će zbog njih jesti istu hranu, gledati iste filmove, slušati istu muziku. Neće biti strasti.

Konjska Sudba

Bio jednom jedan konj koji treba da dođe na zemlju. I tako krene da se rađa i usere mu keva sreću i rodi mu sestru. Međutim, sestra postane kurva, jebe se sa svim konjima u kraju, a on od besa dođe i ritne gazdu koji je u to vreme jeb'o ljubavnicu.

Posle nekog vremena on vidi kako neka kobila njiše repom i gleda ga uzavrelo, ali u tom trenutku on vide njenog oca kako umire i uze i zaskoči je. A ona plače, on misli od bola, mada u tom trenu otac živne, vide ćeru i dotičnu spodobu i dobije srčku i reinkarniše se u mrava. Pošto je konj svršio, kako je silazio tako je stao na oca tj. mrava prednjim desnim kopitom. Naravno, konj to nije ni osetio, a otac je ponovo umro i reinkarnisao se u slona, što je bilo jako čudno za konja koji se iznenada našao 4 metra iznad zemlje. Otac se onda razjari, krenu da zgazi konja, ali je provalio da se reinkarnisao u starog slona koji je bio na samrti, što je kasno shvatio, jer je opet dobio srčku. Onda se jadni konjski otac reinkarnisao u drvo, a malopređašnji gazda, koji je od konjskog rita zadobio prelom kičmenog stuba i posle nekoliko meseci oporavka stao ispred šporeta na drva i shvatio da mu trebaju drva, krenuo u šumu u kojoj se sada nalazio otac. Sa njim je krenuo i njegov konj mezimac, kičmolomac, da vuče silan teret. Kada su došli u šumarak, gazda uze sekiru i krenu da seče jadnog oca tj. konja tj. sada već bukvino drvo od 3 metra, ali je konj uzviknuo: “Njiiiii! Njeeee! Njeee tooo drvoo njiiii!” Gazda, čovek nežna srca, krenu da cepa druga drva, a ono je preskočio, baš kako mu konj reče. I iscepao je sva drva osim konjskog oca tj. bukve od 3 metra. A to beše cela bukvina tj. konjskoga oca familija. On osta sam, a oni su otišli da budu sagoreni u šporetu u narodu poznatijem i kao “smederevac”. Kada ih je gazda sagorevao, razni zvuci su se mogli čuti iz šporeta. To su pre bili krici no zvuci. Mada gazda, koji se čini kao loš čovek, ipak je učinio jedno dobro delo. On nije čuo buku iz šume, pošto je uživao u vođenju ljubavi sa svojom, sada već ostarelom, ženom. Ta buka behu konji koji su nicali iz korena počupanog drveća, mada kako god bi izgorela koja cepanica, tako su ti konji svršavali i drali se bez razloga. Posle nekoliko svršavanja nikla su nova drveća. Krošnje su im bile u obliku konja, a korenje im je bilo u obliko konjskog repa. Mnogi ljudi su počeli da jedu konjski rep tj. koren kao afrodizijak.

A kurva, tj. sestra konja i ona koju je konj povalio su se podvrgle genetskoj operaciji na bazi svojih gena i postale sijamske bliznakinje. Čim je to čuo, Konj se ubio jer je shvatio da je jebao sestru. Reinkarnisao se u Drvo. Kada je Konj shvatio da je Drvo odnosno Jela, pomislio je na onu staru “Vita jela, zelen bor, eto tebi odgovor” mada je ipak to bila neka ljubavna izreka. Mnogi su urezivali srca u njegovu koru i pisali imena poput "Kurva i Kurvar" u srcu ili “Mirko i Marina“ mada su neki pisali i slogane kao "Jebo sam ti kevu, jebaćeš mi sestru" i slično. Sve je bilo lepo dok jednog dana nije došla jedna Mačka i popišala vitu Jelu odnosno našega Konja. Popišala ga ja toliko da je ovaj pomislio da je tvor. Ali gle čuda, on jeste tvor. Mačka se uzbudila, jer je taj tvor mnogo ličio na onog iz crtanog, i mislila je da će da je pojebe, a najviše se uplašila zato što ta Mačka nije mačka, nego Mačor, a taj Mačor beše dvanaesta reinkarnacija onog Drveta tj. Ćaleta. Ali kako bivši Konj, Tvor, Jela iliti Konj, nije imao osećaj za tvorske hormone, on natrča na Mačorev anus, odnosno rektum.

Posle odnosa, Mačor užasnuto pogleda prema zemlji. Nije želeo da razmišlja o sranju u budućnosti ; znao je da će se osećati kao da ne kaki kaku, već šurikene. On zapali cigaretu.

“Ja sam Mačor”, reče Mačor, “I moja ćerka je ona koju si pojebao pre tridesetak redova, a ona je sad sijamska bliznakinja sa tvojom sestrom. Tako da mi ti dođes sin. Samim tim ja tebi otac, doduše genetski modifikovan. Tako da će ovo dete koje upravo radjam biti tvoj brat i sin, a i moj sin i unuk. Prema tome odavde sledi da su naše rodbinske veze vrlo zajebane, i da ni sami moji rodjaci, koji urlaju u pećnici tvoga gazde, sad već bivšeg, ne bi mogli da ih razjebu, kao što su uspeli da razjebu mene i moju ženu, sada već kuću u kojoj živi onaj tvoj komšija Pera. ”

Tada tvor, tj. Konj, iliti Jela, od tlikog stresa, prdnu takvom silinom da se cela ona šuma aviona koje je Al-Kaida otela i srušila, a za koje Američka vlada priča da su nestali, digla u vazduh i ponovo poletela na hrpu problema Baraka Obame. Onda ga je Čika Jela pogledao i rekao mu : “Ćale, ja te volim. U svakom smislu.” Ćale ga pogleda i shvati da mu je on sad ljubavnik, sa detetom na putu.

Kada se rodilo dete shvatili su da to nije bilo ni mače ni tvorče već je to bio blizanac sijamskih bliznakinja, takođe sijamski posle 20 godina kada su postal oblaci.