Hjunavuta - Deo prvi

Na prvi pogled, pleme Hjunavuta, koje živi na ostrvima usred Pacifika, izgleda kao sasvim uobičajena primitivna paganska zajednica koja ne voli moderan svet. Međutim, iz perspektive mladog antropologa, Rona Sikera, to povučeno polinežansko pleme i nije baš tako obično.
Po dolasku na istoimeno vulkansko ostrvo, Siker se susreo sa gostoljubivim domorocima. Polako se upoznava sa njihovom kulturom. Hjunavućani nisu nosili odeću, ustvari samo je poglavica nosio neku vrstu haljine od ispletenog palminog lišća. Obrađivali su metal od koga su pravili razne naušnice i koplja, a neku vrstu pirsinga su koristili i u obredne svrhe. Bojili su tela pigmentima dobijenih iz raznobojnog cveća. Kuće su im bile izdignute od tla oko 2 metra, a gradjene su uglavnom od tek isečenog palminog drveća. Nijedna kuća nije imala ognjište, već se sva hrana spremala na velikom ognjištu oko koga su građene kuće. U kućama su bile ostave za hranu i par improvizovanih kreveta.Od hrane najviše su jeli ribu i razne namirnice od kokosa kao i urmine palme, a nekad su znali da ulove i nekog galeba ili papagaja. Poglavicina kuća je bila posebno izdvojena na brdu. U kući su visili razni predmeti: obredne maske, oružije, lobanje prethodnih poglavica, i ono što je najviše privuklo pažnju mladom antropologu, francuska zastava. Ona je jedina imala ognjište i nija bila izdignuta od tla kao ostale. Poglavica je sedeo na posebno izgrađenoj stolici koja je u osnovi bila ukopana u zemlju. Oko poglavice su uvek stajale dve sluškinje, uglavnom najlepše žene u plemenu. Jedna ga je masirala i pružala mu razna čulna uživanja, dok ga je druga služila. Svoja zaduženja menjale su svakog "hujarota" odnosno svakog trećeg dana po našem računanju. "Hujaroto" je bio jedna vrsta rituala kada se poglavica obredno kupao u moru dok su oko njega stajala 5 sveštenika držeći zapaljene kokosove polutke visoko iznad glave izgovarajući određene obredne reči. Na taj način se umirivalo božanstvo Roto koje je regulisalo plimu, oseku i morske oluje. Neki put ne bi uspeli da ga umire, kao pre par godina kada je jedan deo zapadnog ostrva razoren u jakom nevremenu. Inače na zapadnom delu su se nalazili usevi "sinkomkonata", biljke koju zapadni svet još uvek nije upoznao. Kora joj je bila zelene boje, a unutrašnjost žućkasto narandžasta. Od nje su spravljali sok kome su dodavali malo kokosovog mleka. Tako spremljen sok nazivali su "kornukonata". U "kornukonatu" su dodavali i malo riblje krvi i ikre i tako sve to smućkano koristili kao afrodizijak. (sledi nastavak)